Plastični otpad može fizički da našteti živim bićima

Tokom 2014. godine, 280 miliona tona plastike je proizvedeno na globalnom nivou. Manje od polovine je odloženo na deponiju ili reciklirano. Od preostalih 150 miliona tona, neka plastika se možda još uvek koristi, a ostala čini smeće na kopnu i u vodi. Plastični otpad može fizički da našteti živim bićima i životnoj sredini. Štaviše, mnoge vrste plastike mogu biti hemijski štetne u nekim kontekstima – bilo zato što su same potencijalno toksične ili zato što apsorbuju druge zagađivače. Ipak, u Sjedinjenim Američkim Državama, Evropi, Australiji i Japanu, plastika je klasifikovana kao čvrst otpad pa se prema njoj postupa na isti način kao sa otpadom nastalim od hrane ili košenja trave. Ukoliko bi zemlje klasifikovale najopasniju plastiku kao opasan otpad, njihove Agencije za zaštitu životne sredine imale bi moć obnavljanja pogođenih staništa i sprečavanja nakupljanja opasnijih otpadaka. Konačno, takav potez mogao bi podstaknuti istraživanje novih polimera i zameniti najproblematičnije materijale sigurnijim.

Sada je gotovo nemoguće prošetati selom ili plažom, a da se ne naiđe na parčiće plastike. Veći komadi flaša, kesa ili džakova, do plutajućih pontona, mogu se prenositi od mesta do mesta i na taj način zagaditi i nezagađene predele ili životinjska staništa i napraviti štetu. Takav otpad može ubiti ili povrediti ekološki i komercijalno važne vrste. Sisari, gmizavci i ptice takođe mogu da stradaju jedenjem plastike. Tokom 2012. godine je sekretarijat Konvencije o biološkoj raznolikosti u Montrealu, u Kanadi, izvestio da se na ovaj način može naštetiti svim vrstama morskih kornjača, 45% vrsta morskih sisara i 21% vrsta morskih ptica. Kako se plastika lomi na manje komade, veća je verovatnoća da će se infiltrirati u lanac ishrane.

U laboratorijskim i terenskim istraživanjima, ribe, beskičmenjaci i mikroorganizmi gutaju čestice veličine mikrona, koje takođe potiču iz sintetičke odeće i sredstava za čišćenje koje sadrže plastiku (Browne et al, 2001). Potrebno je još istraživanja da bi se utvrdili uticaji na organizme koji gutaju plastičan otpad u divljini. Ipak, studije na ljudima i školjkama otkrile su da progutana i udisana mikroplastika uđe u ćelije i tkiva gde može da nanese štetu (kod pacijenata kojima su zglobovi kolena ili kuka zamenjeni plastičnim implantatima, takve čestice mogu poremetiti ćelijske procese i razgraditi tkiva).

Ako se trenutne stope potrošnje nastave, na planeti će biti dodatne 33 milijarde tona plastike do 2050. godine. To bi napunilo 2,75 milijardi kamiona za prikupljanje otpada, koji bi, poređani jedan do drugog, mogli oko 800 puta da okruže planetu. Procenjeno je da bi se to moglo smanjiti na samo 4 milijarde tona, ukoliko se najproblematičnija plastika odmah klasifikuje kao opasna i zameni sigurnijim materijalima koji se mogu ponovo koristiti u sledećoj deceniji.