Gotovo svakog leta ponavljamo iste prizore: dim iznad brda, vatrogasci na nepristupačnom terenu, helikopteri iznad požarišta, hektari izgorele vegetacije i ljudi koji sa zebnjom gledaju da li će se vatra približiti kućama.

Ovog avgusta požari ponovo nisu negde daleko od nas.

Prema podacima objavljenim 14. avgusta 2026. godine, u Srbiji je tog jutra bilo aktivno deset požara na otvorenom, a najteža situacija bila je u Deliblatskoj peščari i na planini Stolovi. U Deliblatskoj peščari vatrom je zahvaćeno oko 2.000 hektara prostora, dok su ekipe danonoćno ostajale na terenu.

Evropski Copernicus Emergency Management Service već početkom avgusta aktivirao je sistem brzog mapiranja zbog više požara u Srbiji, kako bi se pratila zahvaćena područja i procenjivala šteta.

Ali pravo pitanje nije samo koliko požara trenutno gori.

Mnogo važnije pitanje je: zašto nam se ova priča vraća gotovo svakog leta i možemo li bar deo požara sprečiti?

Požar ne počinje tek kada ugledamo plamen

Da bi se požar brzo proširio potrebno je više faktora: suva vegetacija, visoka temperatura, niska vlažnost i vetar koji vatru može da prenese velikom brzinom.

Leto 2026. donelo je upravo takve uslove velikom delu Evrope.

Copernicus je zabeležio izrazito suve uslove tokom jula, dok su nivoi velikih evropskih reka, među kojima je i Dunav, u pojedinim područjima bili izuzetno niski. Suva biomasa – trava, granje, lišće i druga vegetacija – u takvim uslovima postaje gorivo koje omogućava brzo širenje požara.

Zato nekoliko vrelih i suvih nedelja može potpuno promeniti stanje u prirodi.

Mesto na kojem bi mala vatra u proleće možda brzo izgubila snagu tokom avgusta može postati prostor kroz koji se požar širi ogromnom brzinom.

Klimatske promene nisu šibica – ali menjaju teren

Važno je napraviti jednu razliku.

Klimatske promene same po sebi ne pale šumu.

Ali povećanje učestalosti dugih toplih i suvih perioda stvara uslove u kojima požari lakše nastaju, brže se šire i teže gase. Copernicus upozorava upravo na povećavanje pojave toplih i suvih uslova koji pogoduju velikim i intenzivnim požarima, kao i produžavanju požarne sezone.

Zbog toga požari više ne mogu da se posmatraju samo kao izolovani incidenti.

Oni su istovremeno pitanje zaštite prirode, klimatske otpornosti, upravljanja zemljištem, poljoprivrede, kvaliteta vazduha i bezbednosti ljudi.

A postoji još jedan deo problema na koji možemo mnogo direktnije da utičemo.

Najopasnija vatra je ona koju smo mogli da sprečimo

Paljenje trave, niskog rastinja, poljoprivrednih ostataka i smeća nije bezazlena navika.

U Srbiji je takvo spaljivanje na otvorenom zabranjeno. Zabranjeno je i paljenje vatre u šumi i na udaljenosti manjoj od 200 metara od njenog ruba. Za kršenje ovih odredbi predviđene su novčane kazne, a nadležne službe poslednjih meseci pojačavaju kontrolu terena.

Problem je jednostavan: čovek može da veruje da kontroliše malu vatru sve dok se ne promeni vetar.

Tada nekoliko minuta može biti dovoljno da se situacija potpuno promeni.

Zato prevencija požara ne počinje vatrogasnim vozilom.

Počinje odlukom da se vatra uopšte ne zapali.

Kada izgori priroda, ne nestaje samo nekoliko stabala

Fotografija požara obično pokazuje plamen i dim. Posledice ostaju mnogo duže nakon što kamere odu.

Nestaje vegetacija. Uništavaju se ili menjaju staništa brojnih životinjskih vrsta. Stradaju organizmi koji ne mogu dovoljno brzo da napuste zahvaćeno područje. Oštećeno zemljište postaje izloženije isušivanju i eroziji, a oporavak čitavog ekosistema može trajati godinama.

Tu je i dim.

Veliki požar zato nije samo problem prostora koji gori. Dim i čestice mogu uticati na kvalitet vazduha daleko od samog požarišta. Copernicus upozorava da veći požari stvaraju više dima koji može biti prenet na znatne udaljenosti.

Priroda, dakle, račun požara plaća mnogo duže nego što traje sam plamen.

Vojvodina – ni ravnica nije zaštićena od vatre

Kada kažemo „šumski požar“, često zamišljamo planinske predele južne ili zapadne Srbije.

Avgust 2026. pokazao je koliko je takva slika pogrešna.

Jedno od najtežih požarišta u zemlji nalazi se upravo u Deliblatskoj peščari u Vojvodini.

Vatra je tokom avgusta zahvatila ogromnu površinu ovog zaštićenog područja u Južnom Banatu. U jednom trenutku požar se približio i naseljima Dubovac i Šumarak, dok su snažan vetar, suvo rastinje i specifičan teren dodatno otežavali njegovo gašenje.

Ali Vojvodina ima još jednu specifičnost.

Ogromne poljoprivredne površine znače i velike količine suvih biljnih ostataka nakon žetve. Zato se problem paljenja strnjike, trave i drugog biljnog materijala ne može posmatrati samo kao pitanje poljoprivredne prakse.

To je i pitanje zaštite od požara, zemljišta, vazduha i čitavih ekosistema.

A Novi Sad? Požari počinju mnogo bliže nego što mislimo

Novi Sad možda nema ogromne šumske komplekse kakve imaju neki drugi delovi Srbije, ali dovoljno je pogledati prema Fruškoj gori da postane jasno koliko je ova tema lokalna.

Bukovac, Sremska Kamenica i druga naselja na obodu grada praktično dodiruju prostor Fruške gore. Tu se susreću naselja, vikendice, poljoprivredno zemljište, livade i šume.

A primer već imamo.

U martu ove godine pripadnici Sektora za vanredne situacije u Novom Sadu podneli su tri prekršajne prijave protiv građana koji su na području Bukovca, Šakotinca i Sviloša spaljivanjem biljnih ostataka, poljoprivrednog otpada ili niskog rastinja izazvali požare na otvorenom. Vatrogasci su ih ugasili, a deo nadzora obavljen je i uz pomoć dronova.

To je možda najbolji odgovor na pitanje kakve veze veliki letnji požari imaju sa Novim Sadom.

Imaju direktne veze.

Vatra ne mora da počne kao veliki šumski požar.

Može početi kao nekoliko kvadratnih metara zapaljene trave.

Kako ovog leta možemo biti odgovorniji?

Ne moramo svi biti vatrogasci da bismo učestvovali u zaštiti prirode.

Dovoljno je da ne stvaramo novi rizik.

Ne palimo travu, strnjiku i biljni otpad. Ne ložimo vatru u šumi i njenoj blizini. Ne ostavljamo iza sebe izvor plamena ili žara. Posebno oprezni treba da budemo tokom vrelih, suvih i vetrovitih dana.

Ako primetimo požar, najbolje što možemo da uradimo jeste da se ne približavamo opasnom području i da što pre obavestimo vatrogasce na broj 193.

Jer kod požara često upravo vreme pravi razliku između malog žarišta i velike intervencije.

Ekoheroj se prepoznaje pre požara

Kada gledamo vatrogasce kako se danima bore sa vatrom, lako je heroja zamisliti kao čoveka koji stoji naspram plamena.

I jeste.

Ali postoji još jedna vrsta heroja koju mnogo ređe primećujemo.

To je čovek koji nije zapalio strnjiku.

Onaj koji nije ostavio vatru iza sebe.

Onaj koji je reagovao kada je video dim.

Onaj koji je upozorio druge da ono što se decenijama radilo „jer se tako uvek radilo“ danas, tokom dugih sušnih i vrelih perioda, može imati mnogo ozbiljnije posledice.

Od Deliblatske peščare do Fruške gore, od juga Srbije do jednog dvorišta na obodu Novog Sada, pravilo je isto:

vatru je mnogo lakše sprečiti nego zaustaviti.

A možda upravo tu počinje biti Ekoheroj.