Staklo je čvrst, proziran i lomljiv materijal koji se dobija tako što se kvarcni pesak, natrijum karbonat i neki oblik kreča, tope na visokim temperaturama od blizu 2000 stepeni.

Najveći udeo gotovog stakla čini silicijum. Staklo je sa nama od vremena Mesopotamije, pretpostavlja se da je izmišljeno pre neverovatnih četiri hiljade godina i da je u Rimsko carstvo stiglo preko feničanskih trgovaca.

Staklo je zvezda reciklažne industrije, zato što je jedini materijal koji se reciklira sa stopostotnom efikasnošću. Ovo znači da se svako zrnce stakla za reciklažu pretvara u novo staklo bez ostataka. Staklu je potrebno milion godina da se razgradi.\r\n\r\nReciklaža stakla je logistički zahtevnija od reciklaže plastike, ali daleko je od neisplative jer da jeste teško da bi Evropska unija imala stopu reciklažnog stakla od 73 posto, predvođena Danskom u kojoj se čak 98 posto stakla reciklira.

Treba napomenuti da se ovo odnosi pre svega na staklenu ambalažu. Ipak, reciklaža stakla se nažalost ne odvaja tako što pretopimo staro staklo u novo. Izlomljeno staro staklo, smesa zvana stakleni krš, mora da se pomeša sa svežim kvarcnim peskom i drugim sastojcima stakla. Potom se topi na vrlo visokim temperaturama što zahteva mnogo energije, dakle, sagorevanja naftnih derivata. Pre svega toga staklo treba prikupiti, pretovariti, razvrstati po bojama i izlomiti što s obzirom na njegove fizičke osobine nije jednostavan ni jeftin proces.\r\nIpak, postupak recikliranja stakla je štedljiviji postupak u odnosu na dobijanje novog stakla i u energetskom pogledu. Reciklaža jedne tone stakla štedi 42 kilovata struje, 19 litara nafte i ispušta oko 3 kilograma štetnih gasova – manje u odnosu na tonu novog stakla.